Kako natpevati vilu o pesmama sa CD-a "Čuvari sna"

spisak pesama sa rečima, objašnjenjima i odlomcima za slušanje

Jedna stara, na srpskim prostorima dobro znana epska narodna pesma peva kako su znameniti balkanski i srpski junak Marko Kraljević i njegov pobratim Miloš Obilić jahali kroz planinu Miroč. Tokom dugoga puta Marko Kraljević je zaželeo da pobratim pesmom prekrati obojici dugo putovanje. Miloš je dugo odbijao nagovore Markove plašeći se vile planinkinje. Miročka vila mu je zabranila pevanje na njenoj planini, jer je Milošev glas bio mnogo lepši od njenog... Miloš je ipak zapevao! Opčinjena prelepim glasom junaka, vila mu je u početku otpevala, natpevana, u nastupu ljubomore, ustrelila ga je. Veliki junak, Marko Kraljević, zahvaljujući svome vilovitom konju, Šarcu, uhvatio je vilu. U strahu za vlastiti život, vila je lekovitim biljem povratila iz mrtvih ustreljenog junaka. Lepota Miloševog glasa iznova je mogla da odjekne planinom.

Mitskim jezikom pesma zbori o čaroliji vibracija ljudskoga glasa, o lepoti i moći pevanja. Do god prostorima odjekuje zvuk i bruj narodne pesme – žitelji tih prostora potvrđuju postojanje i prisustvo. Uspe li, pak, kogod zloželeći da priguši narodnu pesmu, da pamćenje pretvori u zaborav, a zvuk u muk – sudbina naroda je zapečaćena. Budućnosti nema!

U vremenima kada, sticajem različitih okolnosti i uzroka, nestaje, odnosno prestaje da se peva stara narodna pesma, kada različne oblasti Srbije postaju lišene prepoznatljivosti drevne narodne pesme, kada se u traganju za novim zvukom iznalazi onaj koji nije ničiji, a može biti svačiji – braća Teofilović preduzimaju odlučan, hrabar, pionirski korak. Prirodni predstavnici generacije koja je nacionalno odelo zamenila džinsom ("jeansom"), oni pokušavaju da starim-znanim, nekad starim-zaboravljenim pesmama udahnu novi život. Svesno se lišavajući zvučne instrumentalne potpore, bezrezervno verujući u beskrajne izražajne mogućnosti ljudskog glasa, braća Teofilovići tragaju za zvukom starih pesama, za zvukom koji može i treba da postane blizak generaciji njihovih vršnjaka, kao i mlađih koji stasavaju, koji pristižu. I nalaze ga!

Nekoje, između petnaest, za ovu priliku odabranih pesama, vaskrsli su iz zapisa etnomuzikologa. U tom smislu, od presudne koristi bila im je zbirka narodnih melodija i napeva sa Kosova i Metohije Miodraga A. Vasiljevića (štampana 1950). Pesme nisu preuzimali po principu automatizma, ili naučne dokumentarnosti, nekoje pesme su svesno skraćivali  u odnosu na stare etnomuzikološke zapise, jer u takvom, rudimentarnom obliku one danas nastavljaju trajanje u narodnom pevanju. Pesma je živa narodna misao, podložna izmenama, promenama. Nije okamenjena, jer ni njen večiti, trajni tvorac: narod, tačnije čovek, nije uvošten u životu i trajanju. Tako je, na primer, u pesmi Duni lađane (br. 3) izostao stih koji kazuje šta devojka čini pod rumenom ružom: veze darove za svadbu (izostao je stih: „Kude ja vezem darove!"). U pesmi Gusta mi magla padnala! šesti stih veli kako „oni (terzija, prim. N.Lj.) mi šijev eleče". Kosovsko-resavski govor u sučeljavanju sa drugim srpskim govorima doživeo je brojne prirodne izmene, pa se tako, zahvaljujući promenama u govoru – danas ovaj stih peva izmenjen u duhu tzv. književnog jezika: „Ono mi šije eleče". U današnjem narodnom pevanju skraćena je i prelepa pesma Preleteše tice lastavice! Posle stihova koji kazuju kako su tice lastavice pale devojci na đerđef, sledio je stih u kome zabrinuta devojka goni tice: „Iš odatle, tice lastavice". U skladu sa „brzim” vremenom u kome se živi, iz pesme je izostavljen ovaj stih. On se na osoben način podrazumeva, pa je pesma jednostavno nastavljena devojčinom upozoravajućom molbom: „Ne cepajte, žalostiš”. Svadbena pesma Goranaca sa Šar-Planine (Atidžiče, belo, crveno! – br. 13) ne može se danas razumeti bez niza dodatnih objašnjenja. Nije više jasna ni mnogim žiteljima Kosova.

Nužno je upozoriti slušaoce da način pevanja braće Teofilović nije jednostavno, dokumentarno autentično terensko pevanje, ili "skidanje" iz zapisa. Osluškujući u sebi zov starih načina dvoglasnog pevanja kakav se možda ispevavao u pradavna vremena, udahnuli su ovim pesmama neophodan novi život: stare pesme o večitim ljudskim težnjama, željama, strahovima, patnjama – približili su generacijama stasalim u senkama betonskih višespratnica, očiju uprtih u monitore kompjutera.

Sled od petnaest starih narodnih srpskih pesama započinje, kako to vazda i biva u svakojem narodnom veselju – zdravicom, pesmom kojom se uz čašu dobrog vina želi uspeh u svakome poslu kojega se ko lati.

Raspored pesama određivale su zvučne odlike, jednostavnost ili složenost zvukovnog izraza. Autori, braća Teofilovići, trudili su se da pesme prirodno proishode jedna iz druge, da zvukovno ne idu jedna na uštrb druge, da muzičku pažnju slušalaca održe nesmanjenu od prve po poslednje pesme.

Zdravicom, prirodno započet, splet starih srpskih narodnih pesama u novom ruhu, u novoiznađenom, čudesnom zvučnom poju i bruju okončava se, jednako prirodno, pesmom bremenitom od nataložene tuge i muke. Nakon slušanja ostajemo opčinjeni, uzbuđeni i unespokojeni složenom zvučnom porukom. Za trenutak se pričini kao da su se vaskoliki istorijski put i trajanje, vaskolike daće i nedaće srpskog naroda stekli i saželi u zvuku petnaest pesama.

Prof. dr. Nenad Ljubinković
Beograd, na Blagovesti, 1998.