Zapisano o Teofilovićima

Konačno, dva Srbina koja su braća. Kada braća Srbi, blizanci, pevajući pomešaju svoje JA, pa onda pomešaju svoje TI, zaista nastane sklad.
Ratko i Radiša su pustolovi kao i svi pravi pevači. Svesni da je njihov pravi instrument u njima samima, oni se oprobavaju, igraju, intervenišu, ali smerno poštuju ličnost stvaraoca narodne pesme. Oni dokazuju da narodno pevanje nije fetiš, ni relikvija, već stalno liturgijsko kretanje duha kroz vreme.
Pomenuta braća nisu ni globalni seljaci ni građani sveta. Oni su narodni pevač u ogledalu koji kao udvojeni monolit stoji nasred pustinje. Svojim dvoglasom grade putokaz ka autentičnom koje se valjda negde moralo stvoriti. Naravno, čuje se nemir.
Čuje se da smo evroazijati da nam maternji jezik spada u indoevropske jezike i da je Evropa tek poluotok ogromnog parčeta globusa koji se zove Azija. Napose, multikulturalnost Balkana izopćuje kapric na lokalnoj razini.
Atraktivni u svojoj jednorodnosti, ova muzikalna dvojica odlično znaju da je pesma bestežinsko stanje govora, u ovom slučaju narodnog. Bistrog pogleda, sa nekakovetrovitim kosama, krstare Srbijom i slušaju. Strašno radoznali, ispevali su kartu neke zemlje. Ucrtano je i Kosovo.

Emilija Radmilović, Republika

Njihov do neverovanja slaganja u boji udvostručen glas, bez problema sa izgovaranjem i najneugodnijih suglasnika i samoglasnika, nalik neobjašnjivom instrumentu, glas upravo ne zvonak, ljubak - pre poput vetra, zemlje, ako se ikako može opisati, čvrst poput zemlje, mislim, isto toliko kao i ona hrapav, vlažan, prokrvljen žilicama korenja, glas koji suvereno vlada opservatorijama svoga grla, uznoseci u svodove bića uspelije i od najanđeoskijeg crkvenog hora - ima uporište u savršenom tlocrtu ovoga podneblja i nadleće ga sa aristokratskim elanom, ozbiljnošću koja imponuje.
Braća Teofilović preokrenuće mnogo koju muzičku karijeru i definitivno skinuti ljagu sa neopravdano ukaljanog imena narodne muzike.

Zorica Kojić - Danas

Teofilovići spadaju medju retke ljude koji, suprotno preovlađujućim trendovima, svoju sopstvenu zemlju podsećaju kako su u njenoj istoriji postojala i druga "polja delovanja" osim minskog. Kroz tu plemenitu misiju, oni su na putu da karijeru pretvore u riznicu istinskog blaga, za razliku od mnogih drugih koji su od svojih biografija načinili trezore banalnosti.

Ivan Ivačković - Vreme

Teofilovići sjajno osećaju da svako vreme mora imati svoj pečat. Tako su oni ne samo čuvari naše gotovo zaboravljene muzičke baštine, i ne samo njeni razbuditelji, Teofilovići su i stvaraoci koji na licu prošlosti urezuju nove crte, čineci ga još lepšim i bogatijim. Time što su se osmelili da nešto po definiciji nepopularno u našem drušvu, već toliko udaljenom od svojih sušinskih vrednosti - izvornu narodnu pesmu, pesmu koja nas je održala kroz vekove, učine popularnom, oni zaslužuju poštovanje i podršku posebne vrste.

Nevena Vitošević, književnik

Pogrešno je mišljenje da veći ansambl postiže više nego manji...Što je veći ansambl - to je manje srpske muzike. Time se, čak, potire intima koja karakteriše našu tradicionalnu muziku, a koja je veoma prisutna u pevanjuTeofilovića.
Njih je možda neka viša sila dala nama da prenesemo svetu najveće blago naše muzičke baštine. Teofilovići, stoga, nisu samo "Čuvari sna" već i nada u opstanak srpskog naroda - kroz srpsko muzičko blago.

prof dr Zorislava Vasiljević

Braća Teofilović su totalno originalni, superiorni, tajanstveni, fascinantni, mistični, neponovljivi i svoji. Oni se ne bave aranžerskom alhemijom već se vracćaju korenima, iskonskom zvuku tradicije, čistom izvorištu narodnih pesama koje su nastale pre nekoliko vekova. Nastanak tih pesama je lokalan ali je odjek globalan. Teofilovići nisu muzičari sa diplomama ali ipak imaju misionarsku ulogu.
Oni su praznik i svečanost pesme. Snažno, inspirativno i emotivno. Dobro uvežbano, virtuozno, zvučno savršenstvo pevanja.

Karolj Kovač, novinar

Braća u sebi nose kod kojim se odgoneta lepota tradicije temperamentnog Balkana. Svojom čulnošću razrešili su misteriju i predočili kako je lepota definitivno nekomplikovana, skromna, potpuna i suptilno nametljiva. Svaki put kada ih čujem na javi, grešno postojim kroz samo jedno osećanje: ponos!

Bojana Gnjatić, muzički kritičar

Oni su pravi zvuk duhovne snage naše narodne pesme, posebno lirske. To su iskonski glasovi stradanja, uspona i padova Srbije.

Radomir Andrić, književnik

Moćni dah braće Teofilović bio je tako blag da je publika u kapelici San Karlo de Montičelo, opčinjena magičnim brujanjem ovih srpskih pevača, pazila da ne oskrnavi tu neočekivanu čaroliju. Sijamski glasovi iz Srbije postaju jedino sećanje jednog ljubavnog "nikad političkog" repertoara... Pesme o ljubavi i o rastanku, otpevane u jednom dahu mada na jednom nerazumljivom jeziku, ipak uzbuđuju slušaoca.
Harmonije su tu da bi zadržale melodijsku liniju na zemlji, da ne odleti predaleko. U korzikanskim polifonijama našli su tu duhovnu crtu, zajedničku njihovim glasovima pristiglim sa druge strane.

Sesil Kaznav, novinar

Da mi neko ponudi jedno putovanje, voleo bih da odem sa Blizancima na Kosovo, da ih tamo čujem kako pevaju u starim pravoslavnim crkvama ili da prisustvujem svadbi Goranaca, tih muslimanskih Slovena čiju muziku Teofilovići pokušavaju da sačuvaju od zaborava budući da ta kultura polako nestaje... Takav put je sada previše opasan za Srbe, čak i kad pevaju tako veličanstveno kao braća Teofilović.

Patrick Graham, novinar

Teofilovići bogate muzičku scenu srpske kulture vraćajući muziku u nacionalni muzički kredo i to onu kojom je srpski duh oslobodio srpsko nacionalno biće.

Ljubivoje Jovanović, književnik

Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru,
budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena,
kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi.

Teofilovići